Od Gogena do Hopera
Retrospektivna izložba slika iz svetskih muzeja koja je donedavno mogla da se vidi u Vili Manin nadomak Udina
Piše: Jelena Paligorić Sinkević
Marko Goldin kurator je impozantne izložbe „Confini. Da Gauguin a Hopper” (Granice. Od Gogena do Hopera), prikazane u periodu od 11. oktobra 2025. do 12. aprila 2026. u Vili Manin, zdanju iz XVII veka koje se nalazi blizu Udina. Kao neko ko iza sebe ima preko četiri stotine postavki, za koje je neretko radio kataloge, Goldin je poznat po sistematičnosti i preciznosti u odabiru slika zadatom okvirom teme, te i po tome da su njegove izložbe vrlo posećene.
Tematizovanjem pojma GRANICE ova izložba tera nas na duboko promišljanje nekih od ključnih problema današnje civilizacije. Više od sto slika iz četrdeset muzeja i privatnih kolekcija uklopljeno je u savršen tematski niz. Kuriozitet je da se na ovoj izložbi nalazi i delo iz kolekcije Narodnog muzeja u Beogradu, slika Pola Gogena „Tahićanka” iz njegove poslednje stvaralačke faze, koja je data kao poklon tadašnjem Muzeju kneza Pavla.
Danas više nego ikada živimo u podeljenom društvu. Svakodnevno smo prisiljeni da zauzimamo strane, a ukoliko to odbijemo, nasilno bivamo svrstani u neki kalup. Zato su granice beskonačna oblast preispitivanja, dijaloga i prostora za napredovanje. Iako obuhvata slike nastale u XIX i XX veku, ova izložba nije poređana u hronološki, već konceptualni niz. Tematske postavke vezane su za različite granice – granice u prirodi, na planinama, u morima, na nebu.
CONFINI Izložba je podeljena na šesnaest soba – sala. Vila Manin nadomak Udina idealan je prostor jer može da isprati ovu kustosku ambicioznost. Prva soba nas uvodi suptilno na ovaj put različitih granica, Kifer suvereno vlada svojim dualnostima na platnu i zauzima njen centralni deo. Njegova velika retrospektiva očekuje nas od jeseni u Milanu. Nasuprot Kiferu, Mone preispituje granice između mora i neba, dok Sezan definiše granicu udaljenosti od grada slikajući Provansu. Mark Rotko granice stvara koloritom, postavljajući pitanje – da li između boja postoje jasne granice ili je sve stvar odgovarajuće svetlosti?
U drugoj sobi autoportreti najvećih svetskih slikara otvaraju pojmove ličnih granica. Koliko portretima i autoportretima pokazujemo granice ličnog i privatnog? Da li lice stvarno govori sve? Koje granice se kriju u ličnom predstavljanju? Unutrašnji svet ljudi u potpunosti je nesaglediv. Nekad ni mi sami nismo svesni sopstvenih granica i upravo je to jako intrigantno slikati na platnu. Lica Gogena i Van Goga duboko su uronjena u razmišljanje, oni gledaju ka beskraju. Portret ne poznaje granicu slikarskog platna, već samo granicu konteksta u koji je stavljen.
Soba tri bavi se uparivanjem dva likovna umetnika koji se često stavljaju u zajednički kontekst. Đakometi i Fransis Bejkon preispituju tenzije sveta unutar facijalnih ekspresija. Ako smo jednim delom zagledani u svet, a drugim u unutrašnje biće, kakva se konačna slika formira ispred posmatrača? Ova nas izložba izaziva da preispitujemo granice nas samih kao konzumenata umetnosti. Da li nam ono što vidimo budi nemir, ili potpuno suprotno, izaziva mir? Da li je bezvremenska umetnost u očima posmatrača nešto što je fatalističko, ili suprotno – da li nas puni optimizmom da i sami možemo stvarati?
Četvrta soba bavi se granicama u prirodi, onim dobro poznatim osećajem spajanja sa pejzažom u potpunoj tišini. Američki slikari XIX veka hirurški precizno prenose pejzaž za smiraj duše. Na koji način je to odraz vremena u kom su stvarali? Priroda izaziva potrebu za fizičkom aktivacijom. Više nije uključena samo misao, već i kretanje. Da li u savremenom svetu jedno bez drugog može da postoji? Hudson River School donosi nam najbolje predstavnike američkog realizma, na čelu sa Džonom Frederikom Kensetom, koje Evropa tek sada ima prilike stvarno da vidi, oseti i upozna. Ova soba po tome odstupa od ostatka izložbe, ali samo prividno. Ona zapravo tretira granicu između dva kontinenta i drugačijih slikarskih škola.
Soba pet ostaje u Americi i dovodi nas do veličanstvenog Edvarda Hopera, slikara najboljih filmskih kadrova koji nikada nisu snimljeni. Čovek je na Hoperovim slikama samo prividno usamljen. On je zapravo neodvojivi deo emocije postojanja u pejzažu, on je celuloidna traka koja je prekinuta a još uvek traje u našem sećanju.
Sobe šest i sedam donose nam Gogena, Sezana i Monea i preispitivanje bega na Mediteran. Ovde je Mediteran širok, filozofski pojam. Ultimativni prostor slobode, mesto idealnih pejzaža i beskonačne obale. Horizont, sunce, more i granice uživanja. Gogen, Sezan i Mone su u gotovo isto vreme stvarali između Antiba, Arla i Provanse. Svetlost Mediterana je beskonačna i vuče nas da taj tip svetlosti tražimo u nama samima.
Osma, deveta i deseta soba postavljaju ispred nas granice pejzaža. Samo naizgled, slučajna je postavka planine, mora, vrta, zvezda i vetra. Borba za prevlast na platnu označava borbu i u realnom svetu. Zalazak sunca pored mora nudi eskapizam, ali i pitanje da li je ikad dostižno, zapravo, uhvatiti ga verno na platnu? Tarner svoju opčinjenost morem prenosi na posmatrača možda i više nego kada to more gledamo uživo.
PROSTOR NEBA Soba jedanaest, sa Džonom Konstablom i Tarnerom, donosi nadmoć koju priroda nosi. Pred njom smo nemoćni, ona može obrisati naše postojanje. Protiv nje ne možemo da se borimo, već samo da je pratimo. Sklad sa prirodom je rečenična floskula koja postoji sve do trenutka dok je se zaista ne uplašimo i pred njom se ne poklonimo.
Tu se otvara prostor neba, koji nas uvodi u finalni deo izložbe i sobu dvanaest i trinaest. Nebo su slikali mnogi. Ono je prostor misticizma, nekog drugog sveta. Njegova transformacija je nestvarna, od dana i noći do sunca i meseca. Nebo nas čini tako malim, tako nevidljivim, a opet smo svi zajedno ispod njega. Mone donosi sliku neba koje se gotovo spaja sa Senom. Opipljivo jedinstvo ovde otvara i prostor granica u spajanju. Nebo i voda se često spajaju, iako ih deli nevidljiva granica.
Četrnaesta soba radikalizuje prostor granice sa Matisom i Rotkom. Rotko promišlja radikalizam prostora na platnu kroz kontrast. Da li nas naša unutrašnja ograničenost sputava da Rotka tumačimo daleko složenije nego kao dve ili tri boje na platnu? Koliko slika pripada sobi u koju je postavljena? Kakav je to kontekst koji se daje samim prostorom pripadnosti? Put kroz mentalne granice u tumačenju slika je beskonačan. Jedinu granicu u toj disciplini postavljamo mi sami.
Petnaesta i šesnaesta soba dovode nas do kraja puta granica. Ove sobe zapravo otvaraju temu beskraja. Moneovi lokvanji, simbol ultimativnog prepoznavanja lepote prirode, paperjasta voda i obrisi nežnog univerzuma na ovoj izložbi predstavljaju zaključak. Lepoti se moramo vraćati, ona je jedina koja nam preostaje. Svet se možda neće spasiti ali lepota neće prestati da postoji. Makar u vazduhu, u česticama tako pažljivo uhvaćenim na svim ovim slikama. Munkova noć nije strašna, ona je duboka. Strašno je ono što je u nama. Zalazak sunca na Hoperovoj slici u finalu ove izložbe samo je uvod u novo svitanje. Ono svitanje koje dolazi nakon ovakve izložbe.